[nastava:2004] - Politika, 22.01.2004. by "Nikola Novakovic" <houraboom@ptt.yu>

O UZROCIMA SIVE EKONOMIJE U OBRAZOVANJU 

Podici kvalitet nastave 
Ima primera da jedan nastavnik drzi nastavu na pet fakulteta, a tako nesto ne bi mogao ni Karl Poper ili Albert Ajnstajn. Takva zarada je stecena mimo zakonskih propisa i drzavu zakidaju jednako i ustanova koja ne placa socijalne i penzione dazbine drzavi a ni profesor koji sve sto zaradi stavi u svoj dzep 


--------------------------------------------------------------------------------

Zoran Avramovic 

--------------------------------------------------------------------------------

Otvorite bilo koje dnevne novine i naci cete u oglasima rubriku "poducavanje" u kojoj se nude nastavnicke usluge za obrazovanje ucenika i studenata po stanovima. Roditelji imaju priliku da angazuju davaoca oglasa za dodatne casove iz odredenog predmeta kako bi njihovo dete naucilo za prelaznu ocenu ili pak polozilo prijemni ispit. Ukoliko poznajete nastavnika, mozete direktno, bez oglasa, da dogovorite cenu casa. 

U Srbiji postoji rasirena i dugotrajna praksa kucno-privatnog obrazovanja. To su svi oni oblici dodatnog ucenja za popravku ocene u redovnoj skoli ili za spremanje prijemnih ispita. Svi znamo da se decenijama odrzava poducavanje po kucama i stanovima, ali niko jos nije razmatrao razloge za pojavu da se pored redovnog obrazovanja omladine koje roditelji placaju iz svojih plata, placa i dodatno obrazovanje. Koliko je obim takve pojave, tesko ce se ikad saznati. 

Sigurno je da broj privatnih casova nije mali kao sto je sigurno da takvi casovi donose odredenu zaradu onima koji drze te casove. To je obrazovanje koje se obavlja izvan legalnih okvira. Lici na sivu ekonomiju, ali u obrazovanju. 

Drugi izvor sive ekonomije u obrazovanju je kupovina ispita ili prodaja znanja. Nastavnik koji upise pozitivnu ocenu uceniku/studentu i za to dobije novac, direktno se nasao s one strane zakona. Kao sto svercer koji podmiti ovlascenog sluzbenika da unese robu na domace trziste i potom je prodaje na ulici, direktno ostecuje drzavu, tako i nastavnik koji falsifikuje znanje i pri tom zaraduje novac, krsi zakonske norme. 

Ne bave se sivom ekonomijom u obrazovanju samo pojedini profesori. U mrezi ove rabote ponekad se nadu i privatne organizacije koje se bave obrazovanjem. Te skole nemaju javnu visinu skolarine, pa se cena odreduje u cetiri oka. I u ovom slucaju se novcu zamece trag, tako da obrazovna organizacija postaje sredstvo zarada mimo zakonskih propisa, a drzava gubi svoje prihode. 

Postoje i drugi oblici sive ekonomije u obrazovanju. Nije mali broj onih profesora viseg i visokog obrazovanja koji trce s jednog na drugi fakultet ili visu skolu i drze redovnu nastavu. Ima primera da jedan nastavnik drzi nastavu na pet fakulteta, a tako nesto ne bi mogao ni Karl Poper ili Albert Ajnstajn. Takva zarada je stecena mimo zakonskih propisa i drzavu zakidaju jednako i ustanova koja ne placa socijalne i penzione dazbine drzavi a ni profesor koji sve sto zaradi stavi u svoj dzep. Prosvetne vlasti nemaju tacne podatke o broju nastavnika koji samo putuju i drze predavanja studentima koji su "zeljni" njihovog znanja. 

Pravo pitanje je: kakvi drustveni i mentalitetski uslovi omogucavaju ovakav vid naknadnog obrazovanja. Kako objasniti poreklo tako masovne pojave sive ekonomije u obrazovanju kao i cinjenicu da je ona skoro potpuno izvan paznje organizovanog drustva i prosvetne javnosti? 

Pojava o kojoj je rec mora se razmotriti jednako sa stanovista skole i sistema obrazovanja kao i iz ugla roditeljskog odnosa prema obrazovnom razvoju svoje dece. Ako ucenici pokazuju slab uspeh u skoli oni ce se potruditi da do uspeha dodu na naknadni nacin. To mogu da budu privatni casovi, mogu da budu potkupljivanja nastavnika, a mogu da budu i saznajne prevare. Za neuspeh u ucenju skola nosi deo odgovornosti. Nedovoljno dobri ucitelji, nastavnici, profesori kao i neodgovarajuci nastavni programi (udzbenici) mogu biti uzrok skolskog neuspeha. Drugi deo pripada ucenicima koji nisu izgradili kulturu ucenja i koji su nemotivisani za vlastiti saznajni uspeh. 

Bila bi krupna greska u objasnjenju ove pojave kada bismo ceo teret odgovornosti svalili na skole. Roditelji moraju preuzeti deo odgovornosti za sirenje sive ekonomije u obrazovanju. Poneki medu njima su vaspitno zapustili svoju decu pa traze resenje u naknadnoj nastavi. Neki su pak preterano ambiciozni, pa dovode u stan nastavnika mimo zelje svoje dece. Ima i onih koji su spremni da plate za pozitivnu ocenu. 

Naravno, iz objasnjenja se ne mogu izuzeti ni nastavnici koji se spremni da prime novac za poklonjenu ocenu, koji saraju Srbijom i "drze nastavu", koji primoravaju studente da kupe njihov udzbenik. 

Konacno, pitanje je sta cini organizovano drustvo protiv sive ekonomije u obrazovanju? Ono mora da analizira uzroke nelegalnog i nemoralnog sticanja novca u obrazovanju. Nema administrativne mere koja moze da spreci roditelja da kucno angazuje nastavnika za svoje dete. Ali, drzava ce uciniti nesto da se smanji ova potreba samo ukoliko podigne kvalitet obrazovanja na visi nivo. Saznajno uspesan ucenik/student nece imati potrebu da se doobrazuje. S druge strane, drzava ima na raspolaganju zakonske propise. Njoj sigurno nije veliko opterecenje da sankcionise delatnost jednog nastavnika na pet obrazovnih ustanova, kao sto nije tesko da se oduzme monopol nastavniku na vrhovno znanje u vlastitom udzbeniku. 

Siva ekonomija u obrazovanju je balast sa stanovista evropskih standarda. Tesko je i zamisliti da u drzavama zapadne Evrope postoji obrazovna siva ekonomija kakva postoji u Srbiji.